Zašto ljudi prave toliku halabuku oko svadbe? Dvoje potpisuju ugovor, poput profesionalnih fudbalera, dolazi rodbina sa svih strana, donose darove (ne znam kako je sad, ali pre su neretko znale da se tu nadju bombonjere iz osamdesetih, čaj u flaši od rakije i svakojaki nenormalni produkti dovitljivosti našeg umnog naroda) , keze se, kao - nikada nisu bili srećniji… Festival “trajnih”, pakosnih prigušenih komentara (“Vidi Maru al je debela ko krava”, “Joj evo ga Milutin ide prema nama, pijan je ko guzica”, “Vidi onu malu Perinu, spetljala se s nekim kriminalcem, stariji od nje 15 godina, moze joj deda biti”…), festival merkanja – ko je šta obukao i kako mu stoji (“Džabe im onolike pare, kad se vidi da su seljačine”)… A kad se ponapijaju… tek onda kreće cirkus. Počinje busanje u grudi “Šta on meni, ja sam sad uzo “muziku”… Mene da slušate! Sviraj…” (pa onda neku iz ciklusa “srpske erotske poskočice”, tipa: “Garo, garaš li se sada”; “Moja mala u travicu sela, … “(pa se posle ispostavilo da je tu bio i maslačak…)), ili tek neku žešću bedačinu o tome kako ga je ona ostavila, a on urliče od bola gledajući kako se udaje za drugoga (koji mu, naravno, ni po čemu ne može prismrdeti), ili pak kako Srbija nije mala i kako će ratovati i sa Eskimima, ako se samo usude da pomisle da nam diraju ostavštinu predaka… Tu negde se uvek umešaju i one sa kletvama (Drugarice prokletnice, duša ti izgorela, što mi ga ote, dabogda ti sve pomrlo, kravo žvalava, sve ti jebem i živo I mrtvo..)
Da, da, mrzim gomilu i mrzim “narodnjake” (valjda zato zamrzeh I narod – mislim na masu uopšte… naravno… nisam ja Eskim…), te se ježim od pomisli da moram na vrlo javno ozvaničenje veze mojih prijatelja. Neću da me zagledaju, da me teraju da se “veselim”… Ama, veseo sam ja zbog njih, ali ne mogu da sedim satima u mestu, proklinjući ljubavni zanos mojih roditelja, koji mene košta tolikog stresa… Oću bre lepo da zasednem ispred kompa, jaučem (kao i onaj “što je sad njegova “muzika””) lepo slovima po ekranu, pa kome se čita, neka ga nenormalnog, a kome se ne čita, nek bega odma… Ne mora da se smara, pa da se uz to i smeška…
Eto, kako jedan dogadjaj, koji je zamišljen da bude praznik, meni postane mora. Bio sam ja po svojim stavovima čudan I kao dete (najsmešnije, odnosno najstrašnije, nisu se nimalo promenili, već se I učvrstili,a i obogatili (namnožili) vremenom - kuku meni). A tek sad što štrčim… Izgleda da sam ostao skloniji revoluciji, nego evoluciji…
Da, da, mrzim gomilu i mrzim “narodnjake” (valjda zato zamrzeh I narod – mislim na masu uopšte… naravno… nisam ja Eskim…), te se ježim od pomisli da moram na vrlo javno ozvaničenje veze mojih prijatelja. Neću da me zagledaju, da me teraju da se “veselim”… Ama, veseo sam ja zbog njih, ali ne mogu da sedim satima u mestu, proklinjući ljubavni zanos mojih roditelja, koji mene košta tolikog stresa… Oću bre lepo da zasednem ispred kompa, jaučem (kao i onaj “što je sad njegova “muzika””) lepo slovima po ekranu, pa kome se čita, neka ga nenormalnog, a kome se ne čita, nek bega odma… Ne mora da se smara, pa da se uz to i smeška…
Eto, kako jedan dogadjaj, koji je zamišljen da bude praznik, meni postane mora. Bio sam ja po svojim stavovima čudan I kao dete (najsmešnije, odnosno najstrašnije, nisu se nimalo promenili, već se I učvrstili,a i obogatili (namnožili) vremenom - kuku meni). A tek sad što štrčim… Izgleda da sam ostao skloniji revoluciji, nego evoluciji…
Нема коментара:
Постави коментар