Kome ti Gitaru?! (07.11.09)

Pravim se da pišem nešto, dok krišom (misleći da me ona ne provaljuje) bacam kratke poglede na - tabletu za smirenje. Ako sam dobro shvatio prosečan brak, to mu dodje kao: ne mogu više bez nje, ali me uzasno nervira. Da, nervira me i što je ne volim. Pokušavam da opravdam svoju vezanost time da svako mora da ima nekoga, čovek je društveno biće... E, istina je da umem da mizantropišem, bolje nego sto bi mogla bilo koja životinjska vrsta koju satiremo. Istina je i da teram od sebe bilo koga ko bi želeo da mi bude blizak... Ali ona, ona je tako... Nehotice bacam pogled...

„Šta oćeš, pičkoo?“

Kakva seljanka – pomislih. – Nije valjda primetila kako sam se trgnuo?! – nastavljam da se pravim kako nisam primetio da se išta desilo. – A jok i nije... – nastavlja se drama u meni...

„Alo bre džukac, alo majmune, provalila sam ja tebe, ti si bre obična sisica, ALO BRE!!!“

- Čime je provociram? – zagrevam još jače mozak...

„Stoko!“

- Koji joj je bre, zar je zaboravila da ćutim jer sam kratkog fitilja, da kad planem, ne umem da se zaustavim? – i dalje se nadam da neću planuti...

„Jebem i tebe i tvoju gitaru, po sred...“

„ŠTA KAŽEŠ ?!?!?!“

„Kažem da ti jebem...“

...To je poslednje što je rekla. Sve se tako brzo izdešavalo. Skočio sam i golim rukama je prepolovio. Bezobzirno sam strpao jednu polovinu u usta i progutao je... Pomislio sam kako to neće biti dovoljna osveta. Strpao sam i drugu polovinu. Progutao je...

Ne znam zašto ovaj gnusni zločin (mada, videli ste kakva je prema meni bila), iznosim ovako javno... Možda me grize savest...

Ili tačnije - grizla...

Jer sad se ne kajem...

Sada sam nekako... mirniji...