Pitaš... (23.05.2005)

Pitaš...
Gde su nestale ptice
Gde su nestale vode

Pitaš...
Gde su nestale zvezde
I kuda li hode

Pitaš...
Zašto prestaje stvarnost
Van ove sobe

Pitaš...
Da li će vode da poplave
Ili će stene da zdrobe

A ja kažem da ne znam
I da misli se bore
I da je veliki podstrek u mojoj glavi
Kada odem na izvor
Kada zaronim lice
Kada osetim ljubav
Koja me hrani

Pitaš...
Zašto ne vidim ništa
Ni noću ni danju

Pitaš...
Zašto oni što ne seju
Uvek žanju

Pitaš...
Zašto nestaje stvarnost
Van ove sobe

Pitaš...
Da li će vode da poplave
Ili će stene da zdrobe

A ja kažem da ne znam
I da misli se bore
I da je veliki podstrek u mojoj glavi
Kada odem na izvor
Kada zaronim lice
Kada osetim ljubav
Koja me hrani

Pitaš...
Zašto se ne ostvaruju snovi
Zašto se duše lome

Pitaš...
Zašto se neki nadaju
Da će ponovo da se rode

Pitaš...
Zašto želim da pobegnem
Iz svoje kože

Pitaš...
Zašto ne prihvatiš stvarnost
Jer šta se tu može...

A ja kažem da ne znam
I da misli se bore
I da je veliki podstrek u mojoj glavi

Kada odem na izvor
Kada zaronim lice
Kada osetim ljubav
Koja me hrani...

Cuganje Šarca I Marka Kraljevića

U subotu, krajem januara
Dojadilo Šarcu u Bratuncu
Zasvrbela njega su kopita
Odjedared poče da se pita:
Ne znam zašto više sviram kurcu
Šta da radim ovde u Bratuncu
Već ja odo do Bijeloga Grada
Dje mi živi Kraljeviću Marko
On će mene vinom napojiti
Od tuge me teške odvojiti
Sira i kulena narezati
Dobro ćemo mi se izezati

Kada dodje do Bijeloga Grada
Poče u telefon besediti:
Mili brate, Kraljeviću Marko
Nasjeci mi sira i kulena
Natoči mi i rujnoga vina
S crnogorskih strmijeh vrleti
Mogao bih i potok popiti
Moreš odma bure otvoriti
Evo hitam tvojim odajama
Suva grla i prazna stomaka
Hoćeš li me Marko ugostiti
Moram ovaj vikend premostiti

Progovori Kraljeviću Marko
Progovori, zatrese Avalu
Opusti se mili pobratime
Imaš pristup mojim odajama
Ima sira, vina i kulena
I iz Grčke zelenih maslina
Dobro ćemo mi se napojiti
I dodatno malo podgojiti
Nego nemoj više blebetati
Karaburmi probaj pohitati
Sigurno ti mogu obećati
Kak se zoveš, nećeš se sećati

Kad pristupi Šarac odajama
Kraljevića silno obradova
Ruke šire u lice se ljube
Za junačko propituju zdravlje
Kako Šarac započe kukati
Kraljević se za srce uvati
Zaboravi sira i kulena
I iz Grčke zelenih maslina
Već se samo flaše dovatio
Pola pije, pola Šarcu daje
Dovoljno se drugar zlopatio
Dozvoliti neće, da potraje!

Lukavo se Marko dosetio
Za jamb listiće je iscrtao
Kockica se bjelih dovatio
Pred Šarca ih voljenog metnuo
To je Šarcu krvcu uzburkalo
Pa se poče u sebi misliti
Mogu srce na mesto vratiti
Ako uspem Marka pobediti
Poče tada jambove bacati
I kolone svoje izvlačiti
Uspe Marku lice namračiti
Pa se ovaj poče bedačiti

Odjedared, Marko se otvori
I iz puna grla progovori
Ajde Šarac nemoj više srati
Jerbo ću ti opsovati mati
Ako misliš i drugu dobiti
Moreš i macolu ti popiti
Nego gledaj kako izgubiti
Na ramenu glavu sačuvati
Odozdo bi gledo ljubičice?!
(al mu srce nije leda santa)
Znaš lida te podno Majevice
Čeka verna ljuba Rosinanta

Ne dade se Šarac zaplašiti
Već još više poče dobijati
Jamb i poker, pa i kenta ručna
Te nastade tišina, baš mučna
Kad odjednom Marko progovori
Oj tako mi moga buzdovana
Pogotovo kad se tako bori
Ne bi mogo ubiti jarana
U koraku kupatilu skoči
Ogledalu pogleda u oči
A u sebi jezikom zapliće
Bar zbog ovog Šarac srećan biće…

Straota (23.11.09)

Uh, šta je bre ovo? Ja – raspoložen?! Hmm… ovo mi ne miriše na dobro. Da ja malo proronjam po razlozima? Ko zna kakva je ovo zamka… Ček’ da se setim nečeg ružnog…

Šta se dešava?!?! Ne mogu da pomislim ni na šta loše!? Gotovo je. Propao sam. Odoh da probam da zaspim, možda će me proći…

Ua Svadba... opet... (07.11.09)

Zašto ljudi prave toliku halabuku oko svadbe? Dvoje potpisuju ugovor, poput profesionalnih fudbalera, dolazi rodbina sa svih strana, donose darove (ne znam kako je sad, ali pre su neretko znale da se tu nadju bombonjere iz osamdesetih, čaj u flaši od rakije i svakojaki nenormalni produkti dovitljivosti našeg umnog naroda) , keze se, kao - nikada nisu bili srećniji… Festival “trajnih”, pakosnih prigušenih komentara (“Vidi Maru al je debela ko krava”, “Joj evo ga Milutin ide prema nama, pijan je ko guzica”, “Vidi onu malu Perinu, spetljala se s nekim kriminalcem, stariji od nje 15 godina, moze joj deda biti”…), festival merkanja – ko je šta obukao i kako mu stoji (“Džabe im onolike pare, kad se vidi da su seljačine”)… A kad se ponapijaju… tek onda kreće cirkus. Počinje busanje u grudi “Šta on meni, ja sam sad uzo “muziku”… Mene da slušate! Sviraj…” (pa onda neku iz ciklusa “srpske erotske poskočice”, tipa: “Garo, garaš li se sada”; “Moja mala u travicu sela, … “(pa se posle ispostavilo da je tu bio i maslačak…)), ili tek neku žešću bedačinu o tome kako ga je ona ostavila, a on urliče od bola gledajući kako se udaje za drugoga (koji mu, naravno, ni po čemu ne može prismrdeti), ili pak kako Srbija nije mala i kako će ratovati i sa Eskimima, ako se samo usude da pomisle da nam diraju ostavštinu predaka… Tu negde se uvek umešaju i one sa kletvama (Drugarice prokletnice, duša ti izgorela, što mi ga ote, dabogda ti sve pomrlo, kravo žvalava, sve ti jebem i živo I mrtvo..)

Da, da, mrzim gomilu i mrzim “narodnjake” (valjda zato zamrzeh I narod – mislim na masu uopšte… naravno… nisam ja Eskim…), te se ježim od pomisli da moram na vrlo javno ozvaničenje veze mojih prijatelja. Neću da me zagledaju, da me teraju da se “veselim”… Ama, veseo sam ja zbog njih, ali ne mogu da sedim satima u mestu, proklinjući ljubavni zanos mojih roditelja, koji mene košta tolikog stresa… Oću bre lepo da zasednem ispred kompa, jaučem (kao i onaj “što je sad njegova “muzika””) lepo slovima po ekranu, pa kome se čita, neka ga nenormalnog, a kome se ne čita, nek bega odma… Ne mora da se smara, pa da se uz to i smeška…

Eto, kako jedan dogadjaj, koji je zamišljen da bude praznik, meni postane mora. Bio sam ja po svojim stavovima čudan I kao dete (najsmešnije, odnosno najstrašnije, nisu se nimalo promenili, već se I učvrstili,a i obogatili (namnožili) vremenom - kuku meni). A tek sad što štrčim… Izgleda da sam ostao skloniji revoluciji, nego evoluciji…

Kome ti Gitaru?! (07.11.09)

Pravim se da pišem nešto, dok krišom (misleći da me ona ne provaljuje) bacam kratke poglede na - tabletu za smirenje. Ako sam dobro shvatio prosečan brak, to mu dodje kao: ne mogu više bez nje, ali me uzasno nervira. Da, nervira me i što je ne volim. Pokušavam da opravdam svoju vezanost time da svako mora da ima nekoga, čovek je društveno biće... E, istina je da umem da mizantropišem, bolje nego sto bi mogla bilo koja životinjska vrsta koju satiremo. Istina je i da teram od sebe bilo koga ko bi želeo da mi bude blizak... Ali ona, ona je tako... Nehotice bacam pogled...

„Šta oćeš, pičkoo?“

Kakva seljanka – pomislih. – Nije valjda primetila kako sam se trgnuo?! – nastavljam da se pravim kako nisam primetio da se išta desilo. – A jok i nije... – nastavlja se drama u meni...

„Alo bre džukac, alo majmune, provalila sam ja tebe, ti si bre obična sisica, ALO BRE!!!“

- Čime je provociram? – zagrevam još jače mozak...

„Stoko!“

- Koji joj je bre, zar je zaboravila da ćutim jer sam kratkog fitilja, da kad planem, ne umem da se zaustavim? – i dalje se nadam da neću planuti...

„Jebem i tebe i tvoju gitaru, po sred...“

„ŠTA KAŽEŠ ?!?!?!“

„Kažem da ti jebem...“

...To je poslednje što je rekla. Sve se tako brzo izdešavalo. Skočio sam i golim rukama je prepolovio. Bezobzirno sam strpao jednu polovinu u usta i progutao je... Pomislio sam kako to neće biti dovoljna osveta. Strpao sam i drugu polovinu. Progutao je...

Ne znam zašto ovaj gnusni zločin (mada, videli ste kakva je prema meni bila), iznosim ovako javno... Možda me grize savest...

Ili tačnije - grizla...

Jer sad se ne kajem...

Sada sam nekako... mirniji...

Svestan Nesvesti (05.11.09)

Crno vino se odlično slaže sa crnim mislima. Nekako se osecam sada… simetričnijim. Svi moji izlivi slabosti, pa nezaustavljivog besa; ljubavi, pa probadajuće zlobe; svesnosti, pa unezverene zaslepljenosti… sada su u ravni…

Ne volim stvari kojima sam sklon. Ne volim krajnosti. Ne volim ogorčenost koja proizvodi prezir. Ne volim sto očekujem od drugih, ono sto sam ja uvek spreman da im pruzim. Pogotovo ne volim, što sam spreman da pružim, više nego sto želim. Ne volim razočaranost. Svakom mernom jedinicom vremena, sve sam razočaraniji. Jasno je. Ne volim ni sebe.

Zasto živim? Zašto sebi ne oduzmem tu mogućnost? Pre svega, osećam nagon da sačuvam život, iako je u potpunoj suprotnosti sa željom da postanem – ništa. Da, da, postati ništa – moj je ideal. Nesvest. Neobično je smešno, što biće koje je (ko zna kakvim spletom okolnosti) dobilo život, ne ume sa istim da se nosi. Ili ne želi. Ili je kukavica.

Naravno, niko me ne pita kako bih ja želeo da funkcioniše Svemir. A I zašto bi? Kada bih sebe zamislio kao zrnce peska u moru u odnosu na Vasionu, čak I ne uzevši u obzir generacije I generacije I generacije onih koji se usudjivaše, a I sada se drčno usudjuju, da sebe nazivaju ljudima, opet bih sebe tako uveličao, da bi mikroskop postao ljubičast od ljubomore I shvatanja samonesavršenosti.

Zavidim svakome, ko sebe vidi većim od zrna. Valjda što mislim da ipak nisam u pravu… Bio bih manje nesrećan da mislim da je moja putanja, oblika spirale… Ipak mislim… da je sličnija… krugu…

Prolivanje (05.11.09)

Sve što sam sinoć, kroz čulo izgovaranja besmislica, uneo u sebe, malopre sam, u pozi lišenoj prisustva i najmanje trunčice ponosa, bespoštedno prosipao po beloj keramici predmeta koji veći deo života provede u žešćem sranju. Rešavah ukrštene reči, razmišljajući kako me moje rodjeno dupe, sada, neodoljivo podseća na vulkan. Na vulkan, koji stoji naopačke, što meni puno znači, jer se vrela lava ne sliva niz njegove obronke... Skuvah nekako govedju supu. Uvek me mrzelo da jedem vodu, ali mi je ono mučeno goveče na slici, nežno šaputalo, da će meni upravo da svane, zato što je njemu smrklo... Izeo sam sve što skuvah. Mislim da ću uskoro da razmišljam i uporedjujem se sa gejzirima...