Različit

Pošto se nadam da najzad dolazi vreme da se čuje glas potlačenih i nepriznatih od strane vrlih branitelja morala – nemoralom, daj da i ja skiknem malo, te obznanim svoju nepripadnost većini, iliti pripadnost manjini, iliti jos tačnije, osećaj potune nepripadnosti.

Od malena sam sebe hvatao u razmišljanjima, kako nisam nalik ostalima. Moja majka je uvek govorila "Vidi kako ovaj ovo, vidi kako onaj ono, a ti...", a ja sam kano verno kuče koje životom čuva kucni prag, lajao, kako ja nisam kao oni ili ovi, stalno kevćući da me ne svrstava u kategorije... Svirao sam u par bendova, upoznao jako puno ljudi, radio kao komercijalista, upoznao puno ljudi, na sadašnjem poslu upoznajem puno ljudi... i malopre mi je najzad sinulo! Ja volim da budem SAM! Nisam još rekao mojima, ali čim skupim hrabrost, otvoreno ću im priznati.

Neko će pomisliti da je (samo) želja za samoćom ono što me guši, medjutim, problem je daleko složeniji. Vrlo je verovatno da postoji gomila ljudi koji su usamljenici, ali pošto moraju da rade zarad kore leba, prinudjeni su na stalno susretanje i (ajoj mila majko) – komunikaciju s ostalim pripadnicima vrste. Nema druge, nego da se izborimo protiv takve torture! Hmm, naslućuje li se koren problema? Ajde, nastaviću... U pozi u kojoj što većom površinom tela, pokušavah da pokrijem što veću površinu usamljenikovog najboljeg prijatelja - na kom po nekim procenama provedemo trećinu zivota, intenzivno razmišljah o tome da povedem sve usamljenike pred skupštinu i da tamo, onima koji primaju platu, zato što nose kravatu, malo... mamu... ovaj... zahtevamo poštovanje naše različitosti. Hmm, a sad, kristališe li se osnova problema? Naravno! Kako kad volim da sam sam? Kako da povedem ekipu, sa kojom mi se ne ide, kako da pregovaram, kada mi se ne priča, kako da oni uzvikuju parole, kada bi radije ostali kući... Zajebano. Vrrrrlo zajebano. Ali, pošto je jedna od mojih vrlina, nedavanje mozgu ni trena odmora od (neupućenima nekorisnih) raznoraznih razmišljanja, dadoh se u potragu, a mož se reći i poteru, za mogućim rešenjem. Nemoj da je neko uzeo zdravo za gotovo (ili bolesno za zapoceto... dobro, ajd, mozak mi po difoltu kontrira), jerbo je ovo samo glasno razmišljanje... metnuto na (modernog) potomka lista papira...

Prvo što usamljenik, pa uz to još i osobenjak, (a neki bi gnusno pomislili i obešenjak), treba da uradi u ovoj situaciji je, da skupi sve svoje snage i da mejlom (da se ne bi ponavljao, nadalje se svaki vid komunikacije podrazumeva ovim putem) obavesti nadležne o želji da se u zadatom roku počnu poštovati prava na različitost, propisana ustavom, te da mu/mi/nam se nadje posao koji ni u jednom trenutku neće prinuditi tražioca na bilo kakav vid komunikacije sa drugom osobom, a kamoli kakvo druženje. Naravno da se podrazumeva neizlaženje iz sigurnosti četvorozidnog makrosveta. Zahtevati da platu donese poštar, ali izričito mu narediti da ne pomišlja na razgovor, a još manje na čašu vode, kolika god bila temperatura napolju. Neka kupi u prodavnici flaširanu. Kažu da je bez kamenca, zdravija, podiže iz mrtvih... Ako nisu u stanju da zahtevaocu nadju adekvatno zaposlenje, u roku od ne manjem od mesec dana (ne treba ni preterivati u zahtevima), istog poslati u zasluženu penziju, sa svim beneficijama kakve penzioneri... ne, čekaj... samo neka visina penzije bude na nivou zapadnoevropskog proseka. Ako ni tada nadležni ne popuste (a kakva nam je zemlja, osećam da će da se ogluše o ove poštene zahteve) pristupiti otvorenom protestu:

Zaključati vrata stana dva ili više puta, proveriti da li su prozori (i dalje) dobro zatvoreni. Spustiti roletne. Mejlom (uh, ipak se ponavljam)dati (lažnu, naaaaravno) lokaciju na kojoj ce se odigrati samospaljivanje usled verovatnog kuliranja odgovornih, te pozvati (cime, nego mejlom, nek nam je ziv & zdrav) sredstva informisanja, sa molbom da ne šalju uzvratni, već da se naoštre na političare koji će privučeni magijom objekta kojim kamerman zaradjuje za život, neizostavno doći kako bi prvi pljuvali po ovima na vlasti, a drugi uzvraćali kako su i prvi nekada bili na vlasti i kako je problem zbog kog su se skupili, nasledjen od prethodnika. Pustiti ih da se verbalno kolju i tako im priustiti zadovoljstvo da mogu da kažu da nesto i rade, a za to vreme u sebi iz sve snage urlati parole tipa: „Mi smo slobodniii, ja sam – rodjen sasvim sam, rodjen sasvim saaaam!!!“ i u sigurnosti unutrasnjeg i unutarnjeg mraka, cekati rasplet i nadati se iz sve snage u povoljan razvoj situacije.

Ne razmišljati o nepostojanju „plana b“. Razmišljati samo o nepostojanju. Kao i obično...