Nekoliko bolesnika I ranjenika mi je u kući. Nerviraju me, ali ih razumem. Medjusobno se trpimo. Istina je da znam da mislim, da su zbog mene u tom stanju. Ali setim se nekada, da su I pre mene bili takvi. Tada sam siguran da smo se jednostavno – našli.
Bojler je ozbiljno povredjen. Krv mu glasno i ravnomerno udara u dno plastične posude, koja više služi da se ne napravi nered komšinici ispod, nego da njemu pomogne. Komšinica je super lik. Jednom mi donela pantalone, kojima je njena žica za sušenje izgledala primamljivije od moje (iako ja i nisam video baš neku razliku – mada, istini za volju, nisam baš puno ni zagledao), a drugi put je došla kada je od komšije iznad (koji uporno tvrdi da sranja ne potiču od njega) pičila pijaća voda, za kojom i Beduini ne bi štedeli dragocenu tečnost, koju mi prolivamo i na patetične filmove... Da, da, Bojler... Svaka kap me, kao kamen, tresne u čelo. Grize me savest što me mrzi da mu previjem ranu. A on, ćuti. Ne progovara. Ne buni se.
Frižider zato, ne propušta priliku da gundja. Tačnije, ne prestaje. Stare kosti, reuma, neraspoložen, ljut, niko ga ne razume u njegovom bolu... Pitam se da li ikada spava... Probudiće mi Jutro! Hm, njega baš i ne bih voleo da vidim sada.
Mašini trebaju nova creva?! Ćuti ona doduše, ali svaki put ostavi baricu na pločicama, eto, samo tako, tek da me nervira...
Eee, Vodokotliću sam pomogao. Dobro, ajde, pomogao sam sebi, jer se toliko drao, šuštao, cijukao, pijukao... da me na kraju nadmudrio. Izdala me staloženost... he he he... eh eh eh... Svaka čast. Stegao sam mu čvrsto ono lanče, u znak priznanja. Nadam se da će ga to umiriti.
Svi se dobro poznajemo. Često mislim da su obuzeti samo svojim problemima, ali shvatio sam da sam često, neoprezno, glasan, tako da sumnjam da znaju više o meni, nego i ja sam. Puste oni mene da im, s vremena na vreme, pripretim kako ću, umesto njih, dovesti nove drugare... ali znaju da se lako vežem... Puštaju me da mislim da vladam situacijom. Znaju gde sam tanak, hvataju me na foru...
Uh, već je četiri ujutro. Ležem. Za razliku od Friza, gundjam u sebi. Imam naviku da ponekad štipnem vrh nosa kažiprstom i srednjim. Miris Žica pronalazi Osmeh, koji se iz duboke šume pojavljuje praćen nevericom onoga, koji ga je već proglasio izumrlom vrstom. Palim svetlo. Ljubim svoje Gitare pogledom, ne razumevajući, kako sa toliko ljubavi i tihe posvećenosti, trpe izlive mojih nestabilnih osećanja. Duboke priče smo pričali... Zajedno pojmili i tugu i ljubav i bes... Shvatam da me ne trpe... Shvatam da me u stvari... u jebote... vole.......... Koliko i ja njih..........
Нема коментара:
Постави коментар