LET 3 Dom Omladine 23.04.2009.

Dogovorih se, na sestrinoj ludoj žuraji, sa prijateljem Saletom, da sutra idemo na Let 3. On imao karte i želju, ja - želju... Neću sada u potpunosti okriviti svoju, već slavnu, rasejanost, već ću tu čast ukazati onome, što je prethodilo jutarnjem mega-mamurluku – ali bejah zaboravio. Tačnije, slabo sam se ičega i sećao. To shvatih, kada me Sale pozva, glasom, u kom je dominirao bol, uzrokovan žestokim naporom mozga, da uskladi misli, sa zvukom koji ce izaći kroz čulo cuganja.

„Ej, idemo veceras?!“, pitao je Sale, očekivajuci potvrdan odgovor. „Ajooj, moja glava“ – odgovorih, jasno i precizno. Videći da nemam blage veze o čemu priča(m), Sale skupi natčovečansku snagu, te ponovi pitanje. Posle objašnjavanja, prihvatih poziv. Ama, sa Saletom, ne mož’ d’ omane, a čuo sam i da Let 3 pravi spektakle na svojim koncertima... a i imaju par stvari, koje volim otkad bejah klinac mlad...

Dodjoh prvi ispred Doma Omladine. Zapalih cigaru, na šta moja pluca oduševljeno zaškripaše. Bacih pogled, koliko da ne boli i ugledah gomilu klinaca, koji se verovatno nisu ni rodili, kada su pomenuti počeli da jedu „krvavi ’leb“. To me prilično oraspoloži, rekoh sebi da nije sve izgubljeno, počeh da brojim „1, 2, 3, 4... izgubljeni, ima nas još“... Dodah za svoju dušu i „Godinama pričaju ima nas malo, a sve nas je više“... Kad, odjedared, izbaulja još jedan od nas! ’De si Sale, ziv li si?! Mrmljasmo neko vreme, sačekasmo i Luku i njegovog prijatelja, kojem zaboravih ime, ali mu nikada neću zaboraviti solidarnost u igri „klin se klinom izbija“!

Udjosmo. Svirka samo što je počela. Od prvog trenutka, shvatih da nije zajebancija. Jebote, pa ovi su odlicni! E, sad, nije to svirka tipa Hendriksa, BBA-a, ili bilo kog drugog sviračkog benda, gde ti se kosa na glavi diže od njihovog umeća, plus energije... Ovo je solidna svirka, ali pozitivna energija sa bine – neverovatna. Komentari – urnebesno duhoviti, skecevi – poznati sa tubea, ali ipak vredni za pogledati...

Prvi utisak je kada dovukoše nekakvu skalameriju, sa metalnom glavom. U tom trenutku sam nestrpljivo čekao da ponesem pivo svojoj ekipi, te nisam čuo detalje, ali vratih se kad skalamerija poce dubokim glasom da „peva“, a momčad iz Rijeke, da praši. Zatim (možda ispremeštam redosled, ali već sam objasnio okolnosti), izvedoše nekog „pripadnika romske nacionalnosti“, koji otpeva (i to dobro), „Dijete u vremenu“. Publika zdusno zapeva sa pomenutim, Letovci u stilu „Nade Topčagić“ stadoše, te publikanci zaurlaše iz sveg glasa... Nisam to čekao, ali lepo... U jednom trenutku, basista Mrle, ostade sam na bini. Poče da pali publiku da „cure“ na njegov znak viču „mjau, mjau“, a „dečki“ – „vau vau“. Izlajah se, sa sve svojom klapom i sa sve širokim osmehom. Ispali čovek da su odsvirali sve što nisu znali, ali sad će one koje znaju... E, tu je ladno pivo već počelo da utiče na moju objektivnost muzičara (čitaj – ukočenost, traženje dlake u jajetu), te počeh da skačem k’o sumanut. „Ero s onoga svijeta“, „Profesor Jakov“... raspališe dvostruku vatru u meni. Trajalo je pošteno, ali kad stadoše i pozdraviše publiku, nadah se da će biti i bisa, jer ne bi „Izgubljenih“. Naravno, vratiše se (bisa – 2 komada). Kad poče, gore već pomenuto „1, 2, 3, 4, izgubljeni, ima nas još, godinama pričaju ima nas malo a sve nas je više, sve nas je višeee“ vratih se u 1993-u, kada sam sa svojim „Psihijatri-ma“ činio deo loznicke scene, u kojoj je jos jedan, meni tada vrlo dragi bend (iako su nas smatrali rivalima), nosio ime „Izgubljeni“ i svirao istu stvar, koju sam tada prvi put i čuo...

Eto, malo energije, malo lepih sećanja, malo piva – i ja se provedoh! Jeste da „provod“ i nije bas moje srednje ime, ali desi se i to! Hvala Sale sto me naćera didem! Jos 10 poena za tebe!