Jesam ja iskusan muzicar, ali sam totalni naivac kao posetilac. Koncert je najavljen u 22h. Naravno da sam od kuce krenuo u 21:40 i vozio kao lud, da bih stigao na vreme. Dosao oko 22:05. Sav zadihan, cupkajuci, sacekao par curica da se smiluju i kupe karte i onda otisao na sprat. Sedeo sam samcit gore nekih 15-ak min, onda se mudro setio pa pitao neke momke koji naidjose, gde sviraju Popecitelji. Kazu: sidjes dole pa levo. Nervirajuci se sto kasnim vec na pola svirke, ulecem dole. Ulecem – prvi! Samo konobari i ja. Tad najzad shvatim da sam kreten. Pa kad smo to mi poceli svirku na vreme?!?! Svirka pocela u 23:30. Za to vreme, izigravao sam deo enterijera, tj. bez ijednog trzaja, stajao ukopan u mestu i koristio preostalo vreme da se vratim 12 godina unazad, kada sam na istom mestu, prvi put svirao sa „Rain Experience“. Skroz sam bio zaboravio da je tu sve pocelo. Gledajuci instrumente, obuze me tuga, a bogami, pocese i da me bole ledja (!?). Na srecu - malo kasnije preovlada bol u ledjima, pa se intenzivno poceh baviti njime. Premestih se sa leve na desnu (na opste zaprepascenje osoblja i preplaseni krik konobarice). Jok, (jugoslovenski olimpijski komitet – prim.prev.) - ne pomaze. Stadoh s obe noge cvrsto na zemlju, prekrstivsi ruke na grudima... Nista. Stavih ruke u dzepove. Nista. „Ma nema to veze sa godinama (33 i po komada), to je zato sto se dovoljno ne krecem..." Nista. „#%?&%$# ! ! !" Nista.
Poce i svirka. Kad cuh basistu, izvadih cigaru i stavih je naopacke u usta. Prvih nekoliko stvari sam bio fasciniran. A onda mi je pocelo sve da lici jedno na drugo. Tad se vratih opet svome bolu i sa njime zajedno, provedoh ipak jedno ispunjeno vece, posle kog odosmo zajedno u noc...
Sad bez zezanja, Popecitelji su odlican bend. Sto se tice nase scene, a i sire, pravo osvezenje. Basista je nehumano dobar. Nisam mislio da cu im naci bilo kakvu manu (niti zaista postoji – za ljude koji cisto sviracki gledaju na muziku). Medjutim, nedostajala mi je bit, sustina, poruka, emocija (napominjem da je ovo samo moj, licni dozivljaj). Pre svirke, a i kad je pocela, mislio sam da nema boljeg benda na svetu. Posle svirke, shvatio sam, kad bi bilo ili – ili, da bih opet pre otisao, recimo, na Obojeni Program. I uz sve hvale na racun Popecitelja, znam da zvucim nezadovoljno. Naprotiv. Presrecan sam sto postoje – kao primer - kako treba da sviras (a oni to rade daleko bolje od mojih (pre)visokih kriterijuma), da bi izasao pred publiku. Krivo mi je sto je i Lajko svirao u isto vreme. On mi je sledeca meta.
Poce i svirka. Kad cuh basistu, izvadih cigaru i stavih je naopacke u usta. Prvih nekoliko stvari sam bio fasciniran. A onda mi je pocelo sve da lici jedno na drugo. Tad se vratih opet svome bolu i sa njime zajedno, provedoh ipak jedno ispunjeno vece, posle kog odosmo zajedno u noc...
Sad bez zezanja, Popecitelji su odlican bend. Sto se tice nase scene, a i sire, pravo osvezenje. Basista je nehumano dobar. Nisam mislio da cu im naci bilo kakvu manu (niti zaista postoji – za ljude koji cisto sviracki gledaju na muziku). Medjutim, nedostajala mi je bit, sustina, poruka, emocija (napominjem da je ovo samo moj, licni dozivljaj). Pre svirke, a i kad je pocela, mislio sam da nema boljeg benda na svetu. Posle svirke, shvatio sam, kad bi bilo ili – ili, da bih opet pre otisao, recimo, na Obojeni Program. I uz sve hvale na racun Popecitelja, znam da zvucim nezadovoljno. Naprotiv. Presrecan sam sto postoje – kao primer - kako treba da sviras (a oni to rade daleko bolje od mojih (pre)visokih kriterijuma), da bi izasao pred publiku. Krivo mi je sto je i Lajko svirao u isto vreme. On mi je sledeca meta.
1 коментар:
Bez obzira na tvoje *ne*zadovoljstvo ja moram da priznam da sam zadovoljna tobom i samim tim samom sobom sto imam takvog,smem da kazem,prijatelja. Tekstovi,bilo kojom temom da si se pozabavio,je zadovoljstvo citati. Podrzavam tvoj blog i rado cu uzivati u svakom sledecem tekstu.
Постави коментар