Ej Branka Branka . . .

Klinac, osnovna škola. Prvi put sviram pred publikom. Moja prva akustara i hor. Došla delegacija neke strane, daleke zemlje. Sviramo Bitlse. Ne sećam se ničega, sem osećaja treme, a zatim potpune izgubljenosti u toplini, kada sam odsvirao prvi akord...

Srednja škola. Imam svoj bend. Imam i ekipu drugara za ceo život. Jedan se kune u Morisona. Drugi u Metaliku. Ja u Pistolse. Moj bend je jedan od poznatijih u gradu. Sviramo iz sveg srca. Kidamo se na sceni. I moji drugari prave bendove. Podrzavam ih, pomažem koliko umem. Verujemo u iste stvari...

Duplo smo stariji nego tad. Na svadbi, kod drugara iz srednje. Nismo se odavno sastali svi zajedno, ali ostala je jaka veza. Narodnjaci. Mrštim se. Bole me. Ukrali su kulturu i duh mog naroda. Umazali ih govnima. Ubedili gomilu da je preliv čokolada i da to nije smrad, nego da tako pomenuta miriše. Krdo se primilo. Počelo da konzumira u ogromnim količinama. I svoju decu ubedili.

Sedim na iglama. Moji drugari, još nezagrejani alkoholom, sede, merkajući moje reakcije. Ja to znam. Ustajem, odlazim napolje. Vraćam se. Urlaju: „Ej Branka, Brankaaa“... Sedam. Jedan od drugara mi odmah prilazi i govori kako moram da shvatim da je Toma (Zdravković) rokenrol. Nemo klimam glavom. Počinju one prave svadbarske. Moji drugari znaju sve tekstove. Iznenadjen sam, ali ne onako sa gorčinom. To su moji prijatelji. Njima ništa ne zameram. Drago mi je da su raspoloženi. Popili su. Igraju. „Vesele se“... Prilaze mi. Teraju me da ustanem. Kažu mi „Brate, samo se opusti“... Morah, iako nisam hteo, da im objasnim (vrlo glasno), da bih zaista voleo da im se pridružim, da bih bio najsrećniji kada bih mogao da izbrišem djavola, koji se iz svakog takta (izgleda samo meni) cereka... Morah da im kazem da se oni opuste, da ne osećaju krivicu preda mnom. Pogadjam. Pravdaju se kako moraju, kako ne bi bilo lepo da sedimo... Opet pokušavaju da me odlepe od stolice. Znam da bi im bilo lakše. „Ama ljudi, šibajte samo, koji vam je...“ Mrzi me da objašnjavam dalje...

Malopre sam došao sa neke druge svadbe. Izdržao sam tri sata. Mislio sam da ću dobiti ovacije. Medjutim, kada sam ustao, da krenem, svi su se naljutili na mene. Posvadjao sam se sa sestrom najstrašnije. Misli da je neukusno što nisam smogao snage da ostanem "Bar do osam". Srce mi se cepa. Djavolska kvazi muzika i dan danas mi kida meso. Jebala vas i kafana i Branka, Danka i od sutra ćeš mladoženja prati sudove... Uživajte ako možete. Ali, bez mene. BEZ MENE, PREKLINJEM VAS!

Rano izjutra

Nekoliko bolesnika I ranjenika mi je u kući. Nerviraju me, ali ih razumem. Medjusobno se trpimo. Istina je da znam da mislim, da su zbog mene u tom stanju. Ali setim se nekada, da su I pre mene bili takvi. Tada sam siguran da smo se jednostavno – našli.

Bojler je ozbiljno povredjen. Krv mu glasno i ravnomerno udara u dno plastične posude, koja više služi da se ne napravi nered komšinici ispod, nego da njemu pomogne. Komšinica je super lik. Jednom mi donela pantalone, kojima je njena žica za sušenje izgledala primamljivije od moje (iako ja i nisam video baš neku razliku – mada, istini za volju, nisam baš puno ni zagledao), a drugi put je došla kada je od komšije iznad (koji uporno tvrdi da sranja ne potiču od njega) pičila pijaća voda, za kojom i Beduini ne bi štedeli dragocenu tečnost, koju mi prolivamo i na patetične filmove... Da, da, Bojler... Svaka kap me, kao kamen, tresne u čelo. Grize me savest što me mrzi da mu previjem ranu. A on, ćuti. Ne progovara. Ne buni se.

Frižider zato, ne propušta priliku da gundja. Tačnije, ne prestaje. Stare kosti, reuma, neraspoložen, ljut, niko ga ne razume u njegovom bolu... Pitam se da li ikada spava... Probudiće mi Jutro! Hm, njega baš i ne bih voleo da vidim sada.

Mašini trebaju nova creva?! Ćuti ona doduše, ali svaki put ostavi baricu na pločicama, eto, samo tako, tek da me nervira...

Eee, Vodokotliću sam pomogao. Dobro, ajde, pomogao sam sebi, jer se toliko drao, šuštao, cijukao, pijukao... da me na kraju nadmudrio. Izdala me staloženost... he he he... eh eh eh... Svaka čast. Stegao sam mu čvrsto ono lanče, u znak priznanja. Nadam se da će ga to umiriti.

Svi se dobro poznajemo. Često mislim da su obuzeti samo svojim problemima, ali shvatio sam da sam često, neoprezno, glasan, tako da sumnjam da znaju više o meni, nego i ja sam. Puste oni mene da im, s vremena na vreme, pripretim kako ću, umesto njih, dovesti nove drugare... ali znaju da se lako vežem... Puštaju me da mislim da vladam situacijom. Znaju gde sam tanak, hvataju me na foru...

Uh, već je četiri ujutro. Ležem. Za razliku od Friza, gundjam u sebi. Imam naviku da ponekad štipnem vrh nosa kažiprstom i srednjim. Miris Žica pronalazi Osmeh, koji se iz duboke šume pojavljuje praćen nevericom onoga, koji ga je već proglasio izumrlom vrstom. Palim svetlo. Ljubim svoje Gitare pogledom, ne razumevajući, kako sa toliko ljubavi i tihe posvećenosti, trpe izlive mojih nestabilnih osećanja. Duboke priče smo pričali... Zajedno pojmili i tugu i ljubav i bes... Shvatam da me ne trpe... Shvatam da me u stvari... u jebote... vole.......... Koliko i ja njih..........

Različit

Pošto se nadam da najzad dolazi vreme da se čuje glas potlačenih i nepriznatih od strane vrlih branitelja morala – nemoralom, daj da i ja skiknem malo, te obznanim svoju nepripadnost većini, iliti pripadnost manjini, iliti jos tačnije, osećaj potune nepripadnosti.

Od malena sam sebe hvatao u razmišljanjima, kako nisam nalik ostalima. Moja majka je uvek govorila "Vidi kako ovaj ovo, vidi kako onaj ono, a ti...", a ja sam kano verno kuče koje životom čuva kucni prag, lajao, kako ja nisam kao oni ili ovi, stalno kevćući da me ne svrstava u kategorije... Svirao sam u par bendova, upoznao jako puno ljudi, radio kao komercijalista, upoznao puno ljudi, na sadašnjem poslu upoznajem puno ljudi... i malopre mi je najzad sinulo! Ja volim da budem SAM! Nisam još rekao mojima, ali čim skupim hrabrost, otvoreno ću im priznati.

Neko će pomisliti da je (samo) želja za samoćom ono što me guši, medjutim, problem je daleko složeniji. Vrlo je verovatno da postoji gomila ljudi koji su usamljenici, ali pošto moraju da rade zarad kore leba, prinudjeni su na stalno susretanje i (ajoj mila majko) – komunikaciju s ostalim pripadnicima vrste. Nema druge, nego da se izborimo protiv takve torture! Hmm, naslućuje li se koren problema? Ajde, nastaviću... U pozi u kojoj što većom površinom tela, pokušavah da pokrijem što veću površinu usamljenikovog najboljeg prijatelja - na kom po nekim procenama provedemo trećinu zivota, intenzivno razmišljah o tome da povedem sve usamljenike pred skupštinu i da tamo, onima koji primaju platu, zato što nose kravatu, malo... mamu... ovaj... zahtevamo poštovanje naše različitosti. Hmm, a sad, kristališe li se osnova problema? Naravno! Kako kad volim da sam sam? Kako da povedem ekipu, sa kojom mi se ne ide, kako da pregovaram, kada mi se ne priča, kako da oni uzvikuju parole, kada bi radije ostali kući... Zajebano. Vrrrrlo zajebano. Ali, pošto je jedna od mojih vrlina, nedavanje mozgu ni trena odmora od (neupućenima nekorisnih) raznoraznih razmišljanja, dadoh se u potragu, a mož se reći i poteru, za mogućim rešenjem. Nemoj da je neko uzeo zdravo za gotovo (ili bolesno za zapoceto... dobro, ajd, mozak mi po difoltu kontrira), jerbo je ovo samo glasno razmišljanje... metnuto na (modernog) potomka lista papira...

Prvo što usamljenik, pa uz to još i osobenjak, (a neki bi gnusno pomislili i obešenjak), treba da uradi u ovoj situaciji je, da skupi sve svoje snage i da mejlom (da se ne bi ponavljao, nadalje se svaki vid komunikacije podrazumeva ovim putem) obavesti nadležne o želji da se u zadatom roku počnu poštovati prava na različitost, propisana ustavom, te da mu/mi/nam se nadje posao koji ni u jednom trenutku neće prinuditi tražioca na bilo kakav vid komunikacije sa drugom osobom, a kamoli kakvo druženje. Naravno da se podrazumeva neizlaženje iz sigurnosti četvorozidnog makrosveta. Zahtevati da platu donese poštar, ali izričito mu narediti da ne pomišlja na razgovor, a još manje na čašu vode, kolika god bila temperatura napolju. Neka kupi u prodavnici flaširanu. Kažu da je bez kamenca, zdravija, podiže iz mrtvih... Ako nisu u stanju da zahtevaocu nadju adekvatno zaposlenje, u roku od ne manjem od mesec dana (ne treba ni preterivati u zahtevima), istog poslati u zasluženu penziju, sa svim beneficijama kakve penzioneri... ne, čekaj... samo neka visina penzije bude na nivou zapadnoevropskog proseka. Ako ni tada nadležni ne popuste (a kakva nam je zemlja, osećam da će da se ogluše o ove poštene zahteve) pristupiti otvorenom protestu:

Zaključati vrata stana dva ili više puta, proveriti da li su prozori (i dalje) dobro zatvoreni. Spustiti roletne. Mejlom (uh, ipak se ponavljam)dati (lažnu, naaaaravno) lokaciju na kojoj ce se odigrati samospaljivanje usled verovatnog kuliranja odgovornih, te pozvati (cime, nego mejlom, nek nam je ziv & zdrav) sredstva informisanja, sa molbom da ne šalju uzvratni, već da se naoštre na političare koji će privučeni magijom objekta kojim kamerman zaradjuje za život, neizostavno doći kako bi prvi pljuvali po ovima na vlasti, a drugi uzvraćali kako su i prvi nekada bili na vlasti i kako je problem zbog kog su se skupili, nasledjen od prethodnika. Pustiti ih da se verbalno kolju i tako im priustiti zadovoljstvo da mogu da kažu da nesto i rade, a za to vreme u sebi iz sve snage urlati parole tipa: „Mi smo slobodniii, ja sam – rodjen sasvim sam, rodjen sasvim saaaam!!!“ i u sigurnosti unutrasnjeg i unutarnjeg mraka, cekati rasplet i nadati se iz sve snage u povoljan razvoj situacije.

Ne razmišljati o nepostojanju „plana b“. Razmišljati samo o nepostojanju. Kao i obično...

Supernatural - Hajdučka česma 26.04.2009.

Žurka, pa Let 3, pa jedva preživljeni dan... pa „Supernatural“ u perspektivi!!! „Eeee, teško da ćeš to izvesti, crni Gorane“ - hrabrim sebe, uz pomoć ono malo misli, što se sa užasom nisu razbežale od mene. „Eh, kada se setim, po tri svirke u tri različita grada, isto toliko nespavanja, a uz sve to i tone alkohola... a vidi se sad“ – nastavljam, pošto vidim da mi odlično ide. „Istekla mi registracija, čekam preregistraciju sa crnogorskih (tablica), nemam pojma gde ide koji prevoz, bez auta sam nemoćan... a i šta ću tamo autom, kada znam da ću cugnuti....“ – sijam odlučnošću.

Zovem Saleta (krivca i za Let 3 i za Supernatural) – ne javlja se. Čudno. On me i napalio na sve ovo! Dobro, verovatno rinta... Zovem Zlatka – ne javlja se. Sram ga bilo, kako sme svom, godinu dana starijem bratu (rodjaku, al’ odrasli smo zajedno, pa ga bratom smatram), da se ne javi?! Setih se da Maja reče da će ići. Zovem Maju – javi se! „Si de Joma 100 godina eee“ – „De si Gole, kućo stara“ – „Oš na Ajdučku česmu“ - „Oću ili neću“ (tako nekako sažeto je izgledao njen odgovor). Zovem Saleta – ne javlja se. Zovem Zlatka – ne javlja se. „Maaa, odoh ja sam“!

Sledeća misija je bila – skupiti flaše i limenke za reciklažu, jerbo tako ne moraš da platiš ulaz! Dok ronjam po stanu, razmišljam, da li će ta akcija ostaviti ikakvoga traga u nama Srbima, ili ćemo sad iskoristiti priliku da udjemo džabaka, a posle opet – djubre svuda, samo ne u prostore predvidjene za isto. Pronalazim tri (pune) limenke piva, koje su ostale od rodjendana, jer retko pijem (sto se ne da baš zaključiti, ako kao uzorak uzmemo poslednjih 4-5 dana). Flaše iskamčim od drugara, koji mi uzgred objasni i koji prevoz da presretnem i koje trajvanče the uganjam...

Krenuo. Razgledao grad, misleći, kako je lepo kad te neko drugi vozi. Izašao u Sarajevskoj. Pitao prodavačicu na kiosku, gde staje „trojka“. Objasnila. Sišao. Tražio stanicu. „Eh da mi je auto tu“ – pomislio. Sreo ugladjenog gospodina, kog je snažni pas šetao trotoarom, s tendencijom da ga prošeta malo i po kolovozu. Objasnio problem sa nesnalaženjem, sa i u - prevozu. On objasnio kako da ga rešim. Ja pomislio – kako prijatan lik. Sačekao tramvaj. Džumbus. Svako svoju kesu grli. Ja za šipku, kao dete za majku. Šipka cvili. Ja ne popuštam. Stižemo. Kesonošci pište od uzbudjenja...
Otvaram prvo pivo, odmah pri kontaktu sa stabilnim tlom. Pijem ga usput, ne što volim, nego mi trebaju prazne limenke! Zovem Maju. Kazem joj da mi hitno treba neko da popije preostala piva, jer ne mogu da udjem! Pitam hoće li doći. Ona odusevljeno odgovara „Hoću ili neću“. Zaključujem da nema leba od ekipe, te da moram sam prionuti na posao. I prionem.

Prolazi oko sat vremena, sedim blizu ulaza, na klupi, udobno zavaljen, pušikam jednu za drugom, tučem po onom pivu, razmišljam da ni tu nije tako loše, pa zatim - kako popijem tri piva, a onda mi se prividja Sale... Sale!? Id u tripič, otkud ti?! Ruke širimo, u lica se ljubimo. „Ma nema mi nigde telefona, pitah kolege da idu samnom, niko neće, pa krenuh sam“. „Ja te zvao...“ – „Jebiga, ajd da udjemo“. „Čekaj, Maja će doći ili neće“. Zovem Maju. Potvrdjuje dolazak. Nisam je video više od dve godine. Kažem Saletu da je super lik, da to treba sačekati i videti. Sale se slaže i odlazi po još piva. Vraća se i sa širokim osmesima, prepričavamo poslednjih par dana. Odlazimo, da u skladu sa nazivom hepeninga, zalijemo šumu. Vraćamo se, i sa olakšanjem i sa širokim osmesima, prepričavamo poslednjih par dana... Dolazi Maja! Ih, kako sam se obradovao. Ruke širimo, u lica se ljubimo. Skupljamo otpad, zauzvrat dobijamo karte i upadamo. Uzimamo još piva. Pričamo uglas, ni ne zanima nas ko svira... Dolaze i Saletovi prijatelji, medj njima jedan naš poznati košarkaš i momak koji nije hteo da cuga, uprkos mom uveravanju da je to baš super... Nudimo ih i cigaretama. Košarkaš uze. Ha, to sam čekao! „Sram te bilo, sportista a pušiš“! Tu mi se sećanja malkice razlivaju. Sećam se trenutka kada Sale mora da ide na snimanje, ostali svojim putevima... Preklinjem Saleta da nadje nekog drugog, on sa suzama u očima objašnjava da je već tražio... Ruke širimo, u lica se ljubimo i odoše. „Joj, još ovo pivo, pa odoh i ja, imam neki razgovor na poslu sutra, moram da budem skoncentrtisana“ objavi Maja“ – „Ok“ složih se. „Ajoj Majo kućo stara, ko da te ne znam u dušu“ – ostavih za sebe.

Eee, sad je teško opisivati detalje, ali bih, recimo, mogao da se pozabavim osećanjima, za koje me priroda pre obdarila, nego sposobnošću da staloženo prolazim kroz život. Pojaviše se i Sandra i Zet (ne ide mi ni pamćenje imena), pa još neki dragi ljudi, koji su brzo skužili kako sam sklon urlanju, pa su se brzo i gubili u masi... Znam samo da sam bio presrećan što Majče izignorisa zov logike da bega kući, neg mi ukaza i na bend koji trenutno svira, djuskajući. Pokušah i ja, uprkos nekoj čudnoj sili koja me uporno vukla nizbrdo... Zvah i kuma, da mu kažem koliko ga volim i da podelim sa njim ovaj tren ushićenja. Sutradan mi je priznao, da me ništa nije razumeo.

Nekako, dodje vreme da idemo (iako bih ja tu, poput onog drveća, pustio korenje zauvek). Dodjosmo na stanicu. Na pogrešnu, naravno. Čekajući nedolazeći prevoz, prebirasmo po „starijem, lepim vremenima“. Maja reče da imaju nove mačke, pomenu čuvenu Spljoštu (koja je imala facu kao da je neko marnuo tiganjem), na šta meni nagrnuše sećanja... Pričasmo i o junačkom zdravlju dečkonje joj, o planovima, priznah joj da je volim kao svoju Goricu (moju ludu sestru, koja sreća da nije bila tu, jer bi ovo pisanije trajalo danima).

Nekako uhvatismo prevoz. Urlasmo nešto, svi zajedno, kao jedna velika pijana porodica. Stigosmo i u grad. Maja mi vraćaše jaknu, upućujući me na direktan prevoz ka kući mi, ali posto me je ćalac kao klinca, učio da su devojke nežna bića, rekoh da nema teorije nit da je ostavim samu, nit da uzmem jaknu. Otpratih je, sačekah 25-icu. Sedoh posle nekog vremena i utonuh u misli...

Poslednja scena koje se sećam:

Izranjam iz dubokih i sada - dalekih sećanja, shvatajući da predugo stojimo na Bogosloviji. Gledam kroz prozor, okrećem se unazad, sa sedišta, odmah iza vozača. Sam sam. Nigde ikoga. Provirim napolje. Ovo uopšte nije Bogoslovija, ovo je zadnja stanica...

Eh... Stigao si kući...

LET 3 Dom Omladine 23.04.2009.

Dogovorih se, na sestrinoj ludoj žuraji, sa prijateljem Saletom, da sutra idemo na Let 3. On imao karte i želju, ja - želju... Neću sada u potpunosti okriviti svoju, već slavnu, rasejanost, već ću tu čast ukazati onome, što je prethodilo jutarnjem mega-mamurluku – ali bejah zaboravio. Tačnije, slabo sam se ičega i sećao. To shvatih, kada me Sale pozva, glasom, u kom je dominirao bol, uzrokovan žestokim naporom mozga, da uskladi misli, sa zvukom koji ce izaći kroz čulo cuganja.

„Ej, idemo veceras?!“, pitao je Sale, očekivajuci potvrdan odgovor. „Ajooj, moja glava“ – odgovorih, jasno i precizno. Videći da nemam blage veze o čemu priča(m), Sale skupi natčovečansku snagu, te ponovi pitanje. Posle objašnjavanja, prihvatih poziv. Ama, sa Saletom, ne mož’ d’ omane, a čuo sam i da Let 3 pravi spektakle na svojim koncertima... a i imaju par stvari, koje volim otkad bejah klinac mlad...

Dodjoh prvi ispred Doma Omladine. Zapalih cigaru, na šta moja pluca oduševljeno zaškripaše. Bacih pogled, koliko da ne boli i ugledah gomilu klinaca, koji se verovatno nisu ni rodili, kada su pomenuti počeli da jedu „krvavi ’leb“. To me prilično oraspoloži, rekoh sebi da nije sve izgubljeno, počeh da brojim „1, 2, 3, 4... izgubljeni, ima nas još“... Dodah za svoju dušu i „Godinama pričaju ima nas malo, a sve nas je više“... Kad, odjedared, izbaulja još jedan od nas! ’De si Sale, ziv li si?! Mrmljasmo neko vreme, sačekasmo i Luku i njegovog prijatelja, kojem zaboravih ime, ali mu nikada neću zaboraviti solidarnost u igri „klin se klinom izbija“!

Udjosmo. Svirka samo što je počela. Od prvog trenutka, shvatih da nije zajebancija. Jebote, pa ovi su odlicni! E, sad, nije to svirka tipa Hendriksa, BBA-a, ili bilo kog drugog sviračkog benda, gde ti se kosa na glavi diže od njihovog umeća, plus energije... Ovo je solidna svirka, ali pozitivna energija sa bine – neverovatna. Komentari – urnebesno duhoviti, skecevi – poznati sa tubea, ali ipak vredni za pogledati...

Prvi utisak je kada dovukoše nekakvu skalameriju, sa metalnom glavom. U tom trenutku sam nestrpljivo čekao da ponesem pivo svojoj ekipi, te nisam čuo detalje, ali vratih se kad skalamerija poce dubokim glasom da „peva“, a momčad iz Rijeke, da praši. Zatim (možda ispremeštam redosled, ali već sam objasnio okolnosti), izvedoše nekog „pripadnika romske nacionalnosti“, koji otpeva (i to dobro), „Dijete u vremenu“. Publika zdusno zapeva sa pomenutim, Letovci u stilu „Nade Topčagić“ stadoše, te publikanci zaurlaše iz sveg glasa... Nisam to čekao, ali lepo... U jednom trenutku, basista Mrle, ostade sam na bini. Poče da pali publiku da „cure“ na njegov znak viču „mjau, mjau“, a „dečki“ – „vau vau“. Izlajah se, sa sve svojom klapom i sa sve širokim osmehom. Ispali čovek da su odsvirali sve što nisu znali, ali sad će one koje znaju... E, tu je ladno pivo već počelo da utiče na moju objektivnost muzičara (čitaj – ukočenost, traženje dlake u jajetu), te počeh da skačem k’o sumanut. „Ero s onoga svijeta“, „Profesor Jakov“... raspališe dvostruku vatru u meni. Trajalo je pošteno, ali kad stadoše i pozdraviše publiku, nadah se da će biti i bisa, jer ne bi „Izgubljenih“. Naravno, vratiše se (bisa – 2 komada). Kad poče, gore već pomenuto „1, 2, 3, 4, izgubljeni, ima nas još, godinama pričaju ima nas malo a sve nas je više, sve nas je višeee“ vratih se u 1993-u, kada sam sa svojim „Psihijatri-ma“ činio deo loznicke scene, u kojoj je jos jedan, meni tada vrlo dragi bend (iako su nas smatrali rivalima), nosio ime „Izgubljeni“ i svirao istu stvar, koju sam tada prvi put i čuo...

Eto, malo energije, malo lepih sećanja, malo piva – i ja se provedoh! Jeste da „provod“ i nije bas moje srednje ime, ali desi se i to! Hvala Sale sto me naćera didem! Jos 10 poena za tebe!