Rano izjutra

Nekoliko bolesnika I ranjenika mi je u kući. Nerviraju me, ali ih razumem. Medjusobno se trpimo. Istina je da znam da mislim, da su zbog mene u tom stanju. Ali setim se nekada, da su I pre mene bili takvi. Tada sam siguran da smo se jednostavno – našli.

Bojler je ozbiljno povredjen. Krv mu glasno i ravnomerno udara u dno plastične posude, koja više služi da se ne napravi nered komšinici ispod, nego da njemu pomogne. Komšinica je super lik. Jednom mi donela pantalone, kojima je njena žica za sušenje izgledala primamljivije od moje (iako ja i nisam video baš neku razliku – mada, istini za volju, nisam baš puno ni zagledao), a drugi put je došla kada je od komšije iznad (koji uporno tvrdi da sranja ne potiču od njega) pičila pijaća voda, za kojom i Beduini ne bi štedeli dragocenu tečnost, koju mi prolivamo i na patetične filmove... Da, da, Bojler... Svaka kap me, kao kamen, tresne u čelo. Grize me savest što me mrzi da mu previjem ranu. A on, ćuti. Ne progovara. Ne buni se.

Frižider zato, ne propušta priliku da gundja. Tačnije, ne prestaje. Stare kosti, reuma, neraspoložen, ljut, niko ga ne razume u njegovom bolu... Pitam se da li ikada spava... Probudiće mi Jutro! Hm, njega baš i ne bih voleo da vidim sada.

Mašini trebaju nova creva?! Ćuti ona doduše, ali svaki put ostavi baricu na pločicama, eto, samo tako, tek da me nervira...

Eee, Vodokotliću sam pomogao. Dobro, ajde, pomogao sam sebi, jer se toliko drao, šuštao, cijukao, pijukao... da me na kraju nadmudrio. Izdala me staloženost... he he he... eh eh eh... Svaka čast. Stegao sam mu čvrsto ono lanče, u znak priznanja. Nadam se da će ga to umiriti.

Svi se dobro poznajemo. Često mislim da su obuzeti samo svojim problemima, ali shvatio sam da sam često, neoprezno, glasan, tako da sumnjam da znaju više o meni, nego i ja sam. Puste oni mene da im, s vremena na vreme, pripretim kako ću, umesto njih, dovesti nove drugare... ali znaju da se lako vežem... Puštaju me da mislim da vladam situacijom. Znaju gde sam tanak, hvataju me na foru...

Uh, već je četiri ujutro. Ležem. Za razliku od Friza, gundjam u sebi. Imam naviku da ponekad štipnem vrh nosa kažiprstom i srednjim. Miris Žica pronalazi Osmeh, koji se iz duboke šume pojavljuje praćen nevericom onoga, koji ga je već proglasio izumrlom vrstom. Palim svetlo. Ljubim svoje Gitare pogledom, ne razumevajući, kako sa toliko ljubavi i tihe posvećenosti, trpe izlive mojih nestabilnih osećanja. Duboke priče smo pričali... Zajedno pojmili i tugu i ljubav i bes... Shvatam da me ne trpe... Shvatam da me u stvari... u jebote... vole.......... Koliko i ja njih..........

Različit

Pošto se nadam da najzad dolazi vreme da se čuje glas potlačenih i nepriznatih od strane vrlih branitelja morala – nemoralom, daj da i ja skiknem malo, te obznanim svoju nepripadnost većini, iliti pripadnost manjini, iliti jos tačnije, osećaj potune nepripadnosti.

Od malena sam sebe hvatao u razmišljanjima, kako nisam nalik ostalima. Moja majka je uvek govorila "Vidi kako ovaj ovo, vidi kako onaj ono, a ti...", a ja sam kano verno kuče koje životom čuva kucni prag, lajao, kako ja nisam kao oni ili ovi, stalno kevćući da me ne svrstava u kategorije... Svirao sam u par bendova, upoznao jako puno ljudi, radio kao komercijalista, upoznao puno ljudi, na sadašnjem poslu upoznajem puno ljudi... i malopre mi je najzad sinulo! Ja volim da budem SAM! Nisam još rekao mojima, ali čim skupim hrabrost, otvoreno ću im priznati.

Neko će pomisliti da je (samo) želja za samoćom ono što me guši, medjutim, problem je daleko složeniji. Vrlo je verovatno da postoji gomila ljudi koji su usamljenici, ali pošto moraju da rade zarad kore leba, prinudjeni su na stalno susretanje i (ajoj mila majko) – komunikaciju s ostalim pripadnicima vrste. Nema druge, nego da se izborimo protiv takve torture! Hmm, naslućuje li se koren problema? Ajde, nastaviću... U pozi u kojoj što većom površinom tela, pokušavah da pokrijem što veću površinu usamljenikovog najboljeg prijatelja - na kom po nekim procenama provedemo trećinu zivota, intenzivno razmišljah o tome da povedem sve usamljenike pred skupštinu i da tamo, onima koji primaju platu, zato što nose kravatu, malo... mamu... ovaj... zahtevamo poštovanje naše različitosti. Hmm, a sad, kristališe li se osnova problema? Naravno! Kako kad volim da sam sam? Kako da povedem ekipu, sa kojom mi se ne ide, kako da pregovaram, kada mi se ne priča, kako da oni uzvikuju parole, kada bi radije ostali kući... Zajebano. Vrrrrlo zajebano. Ali, pošto je jedna od mojih vrlina, nedavanje mozgu ni trena odmora od (neupućenima nekorisnih) raznoraznih razmišljanja, dadoh se u potragu, a mož se reći i poteru, za mogućim rešenjem. Nemoj da je neko uzeo zdravo za gotovo (ili bolesno za zapoceto... dobro, ajd, mozak mi po difoltu kontrira), jerbo je ovo samo glasno razmišljanje... metnuto na (modernog) potomka lista papira...

Prvo što usamljenik, pa uz to još i osobenjak, (a neki bi gnusno pomislili i obešenjak), treba da uradi u ovoj situaciji je, da skupi sve svoje snage i da mejlom (da se ne bi ponavljao, nadalje se svaki vid komunikacije podrazumeva ovim putem) obavesti nadležne o želji da se u zadatom roku počnu poštovati prava na različitost, propisana ustavom, te da mu/mi/nam se nadje posao koji ni u jednom trenutku neće prinuditi tražioca na bilo kakav vid komunikacije sa drugom osobom, a kamoli kakvo druženje. Naravno da se podrazumeva neizlaženje iz sigurnosti četvorozidnog makrosveta. Zahtevati da platu donese poštar, ali izričito mu narediti da ne pomišlja na razgovor, a još manje na čašu vode, kolika god bila temperatura napolju. Neka kupi u prodavnici flaširanu. Kažu da je bez kamenca, zdravija, podiže iz mrtvih... Ako nisu u stanju da zahtevaocu nadju adekvatno zaposlenje, u roku od ne manjem od mesec dana (ne treba ni preterivati u zahtevima), istog poslati u zasluženu penziju, sa svim beneficijama kakve penzioneri... ne, čekaj... samo neka visina penzije bude na nivou zapadnoevropskog proseka. Ako ni tada nadležni ne popuste (a kakva nam je zemlja, osećam da će da se ogluše o ove poštene zahteve) pristupiti otvorenom protestu:

Zaključati vrata stana dva ili više puta, proveriti da li su prozori (i dalje) dobro zatvoreni. Spustiti roletne. Mejlom (uh, ipak se ponavljam)dati (lažnu, naaaaravno) lokaciju na kojoj ce se odigrati samospaljivanje usled verovatnog kuliranja odgovornih, te pozvati (cime, nego mejlom, nek nam je ziv & zdrav) sredstva informisanja, sa molbom da ne šalju uzvratni, već da se naoštre na političare koji će privučeni magijom objekta kojim kamerman zaradjuje za život, neizostavno doći kako bi prvi pljuvali po ovima na vlasti, a drugi uzvraćali kako su i prvi nekada bili na vlasti i kako je problem zbog kog su se skupili, nasledjen od prethodnika. Pustiti ih da se verbalno kolju i tako im priustiti zadovoljstvo da mogu da kažu da nesto i rade, a za to vreme u sebi iz sve snage urlati parole tipa: „Mi smo slobodniii, ja sam – rodjen sasvim sam, rodjen sasvim saaaam!!!“ i u sigurnosti unutrasnjeg i unutarnjeg mraka, cekati rasplet i nadati se iz sve snage u povoljan razvoj situacije.

Ne razmišljati o nepostojanju „plana b“. Razmišljati samo o nepostojanju. Kao i obično...