Supernatural - Hajdučka česma 26.04.2009.

Žurka, pa Let 3, pa jedva preživljeni dan... pa „Supernatural“ u perspektivi!!! „Eeee, teško da ćeš to izvesti, crni Gorane“ - hrabrim sebe, uz pomoć ono malo misli, što se sa užasom nisu razbežale od mene. „Eh, kada se setim, po tri svirke u tri različita grada, isto toliko nespavanja, a uz sve to i tone alkohola... a vidi se sad“ – nastavljam, pošto vidim da mi odlično ide. „Istekla mi registracija, čekam preregistraciju sa crnogorskih (tablica), nemam pojma gde ide koji prevoz, bez auta sam nemoćan... a i šta ću tamo autom, kada znam da ću cugnuti....“ – sijam odlučnošću.

Zovem Saleta (krivca i za Let 3 i za Supernatural) – ne javlja se. Čudno. On me i napalio na sve ovo! Dobro, verovatno rinta... Zovem Zlatka – ne javlja se. Sram ga bilo, kako sme svom, godinu dana starijem bratu (rodjaku, al’ odrasli smo zajedno, pa ga bratom smatram), da se ne javi?! Setih se da Maja reče da će ići. Zovem Maju – javi se! „Si de Joma 100 godina eee“ – „De si Gole, kućo stara“ – „Oš na Ajdučku česmu“ - „Oću ili neću“ (tako nekako sažeto je izgledao njen odgovor). Zovem Saleta – ne javlja se. Zovem Zlatka – ne javlja se. „Maaa, odoh ja sam“!

Sledeća misija je bila – skupiti flaše i limenke za reciklažu, jerbo tako ne moraš da platiš ulaz! Dok ronjam po stanu, razmišljam, da li će ta akcija ostaviti ikakvoga traga u nama Srbima, ili ćemo sad iskoristiti priliku da udjemo džabaka, a posle opet – djubre svuda, samo ne u prostore predvidjene za isto. Pronalazim tri (pune) limenke piva, koje su ostale od rodjendana, jer retko pijem (sto se ne da baš zaključiti, ako kao uzorak uzmemo poslednjih 4-5 dana). Flaše iskamčim od drugara, koji mi uzgred objasni i koji prevoz da presretnem i koje trajvanče the uganjam...

Krenuo. Razgledao grad, misleći, kako je lepo kad te neko drugi vozi. Izašao u Sarajevskoj. Pitao prodavačicu na kiosku, gde staje „trojka“. Objasnila. Sišao. Tražio stanicu. „Eh da mi je auto tu“ – pomislio. Sreo ugladjenog gospodina, kog je snažni pas šetao trotoarom, s tendencijom da ga prošeta malo i po kolovozu. Objasnio problem sa nesnalaženjem, sa i u - prevozu. On objasnio kako da ga rešim. Ja pomislio – kako prijatan lik. Sačekao tramvaj. Džumbus. Svako svoju kesu grli. Ja za šipku, kao dete za majku. Šipka cvili. Ja ne popuštam. Stižemo. Kesonošci pište od uzbudjenja...
Otvaram prvo pivo, odmah pri kontaktu sa stabilnim tlom. Pijem ga usput, ne što volim, nego mi trebaju prazne limenke! Zovem Maju. Kazem joj da mi hitno treba neko da popije preostala piva, jer ne mogu da udjem! Pitam hoće li doći. Ona odusevljeno odgovara „Hoću ili neću“. Zaključujem da nema leba od ekipe, te da moram sam prionuti na posao. I prionem.

Prolazi oko sat vremena, sedim blizu ulaza, na klupi, udobno zavaljen, pušikam jednu za drugom, tučem po onom pivu, razmišljam da ni tu nije tako loše, pa zatim - kako popijem tri piva, a onda mi se prividja Sale... Sale!? Id u tripič, otkud ti?! Ruke širimo, u lica se ljubimo. „Ma nema mi nigde telefona, pitah kolege da idu samnom, niko neće, pa krenuh sam“. „Ja te zvao...“ – „Jebiga, ajd da udjemo“. „Čekaj, Maja će doći ili neće“. Zovem Maju. Potvrdjuje dolazak. Nisam je video više od dve godine. Kažem Saletu da je super lik, da to treba sačekati i videti. Sale se slaže i odlazi po još piva. Vraća se i sa širokim osmesima, prepričavamo poslednjih par dana. Odlazimo, da u skladu sa nazivom hepeninga, zalijemo šumu. Vraćamo se, i sa olakšanjem i sa širokim osmesima, prepričavamo poslednjih par dana... Dolazi Maja! Ih, kako sam se obradovao. Ruke širimo, u lica se ljubimo. Skupljamo otpad, zauzvrat dobijamo karte i upadamo. Uzimamo još piva. Pričamo uglas, ni ne zanima nas ko svira... Dolaze i Saletovi prijatelji, medj njima jedan naš poznati košarkaš i momak koji nije hteo da cuga, uprkos mom uveravanju da je to baš super... Nudimo ih i cigaretama. Košarkaš uze. Ha, to sam čekao! „Sram te bilo, sportista a pušiš“! Tu mi se sećanja malkice razlivaju. Sećam se trenutka kada Sale mora da ide na snimanje, ostali svojim putevima... Preklinjem Saleta da nadje nekog drugog, on sa suzama u očima objašnjava da je već tražio... Ruke širimo, u lica se ljubimo i odoše. „Joj, još ovo pivo, pa odoh i ja, imam neki razgovor na poslu sutra, moram da budem skoncentrtisana“ objavi Maja“ – „Ok“ složih se. „Ajoj Majo kućo stara, ko da te ne znam u dušu“ – ostavih za sebe.

Eee, sad je teško opisivati detalje, ali bih, recimo, mogao da se pozabavim osećanjima, za koje me priroda pre obdarila, nego sposobnošću da staloženo prolazim kroz život. Pojaviše se i Sandra i Zet (ne ide mi ni pamćenje imena), pa još neki dragi ljudi, koji su brzo skužili kako sam sklon urlanju, pa su se brzo i gubili u masi... Znam samo da sam bio presrećan što Majče izignorisa zov logike da bega kući, neg mi ukaza i na bend koji trenutno svira, djuskajući. Pokušah i ja, uprkos nekoj čudnoj sili koja me uporno vukla nizbrdo... Zvah i kuma, da mu kažem koliko ga volim i da podelim sa njim ovaj tren ushićenja. Sutradan mi je priznao, da me ništa nije razumeo.

Nekako, dodje vreme da idemo (iako bih ja tu, poput onog drveća, pustio korenje zauvek). Dodjosmo na stanicu. Na pogrešnu, naravno. Čekajući nedolazeći prevoz, prebirasmo po „starijem, lepim vremenima“. Maja reče da imaju nove mačke, pomenu čuvenu Spljoštu (koja je imala facu kao da je neko marnuo tiganjem), na šta meni nagrnuše sećanja... Pričasmo i o junačkom zdravlju dečkonje joj, o planovima, priznah joj da je volim kao svoju Goricu (moju ludu sestru, koja sreća da nije bila tu, jer bi ovo pisanije trajalo danima).

Nekako uhvatismo prevoz. Urlasmo nešto, svi zajedno, kao jedna velika pijana porodica. Stigosmo i u grad. Maja mi vraćaše jaknu, upućujući me na direktan prevoz ka kući mi, ali posto me je ćalac kao klinca, učio da su devojke nežna bića, rekoh da nema teorije nit da je ostavim samu, nit da uzmem jaknu. Otpratih je, sačekah 25-icu. Sedoh posle nekog vremena i utonuh u misli...

Poslednja scena koje se sećam:

Izranjam iz dubokih i sada - dalekih sećanja, shvatajući da predugo stojimo na Bogosloviji. Gledam kroz prozor, okrećem se unazad, sa sedišta, odmah iza vozača. Sam sam. Nigde ikoga. Provirim napolje. Ovo uopšte nije Bogoslovija, ovo je zadnja stanica...

Eh... Stigao si kući...

LET 3 Dom Omladine 23.04.2009.

Dogovorih se, na sestrinoj ludoj žuraji, sa prijateljem Saletom, da sutra idemo na Let 3. On imao karte i želju, ja - želju... Neću sada u potpunosti okriviti svoju, već slavnu, rasejanost, već ću tu čast ukazati onome, što je prethodilo jutarnjem mega-mamurluku – ali bejah zaboravio. Tačnije, slabo sam se ičega i sećao. To shvatih, kada me Sale pozva, glasom, u kom je dominirao bol, uzrokovan žestokim naporom mozga, da uskladi misli, sa zvukom koji ce izaći kroz čulo cuganja.

„Ej, idemo veceras?!“, pitao je Sale, očekivajuci potvrdan odgovor. „Ajooj, moja glava“ – odgovorih, jasno i precizno. Videći da nemam blage veze o čemu priča(m), Sale skupi natčovečansku snagu, te ponovi pitanje. Posle objašnjavanja, prihvatih poziv. Ama, sa Saletom, ne mož’ d’ omane, a čuo sam i da Let 3 pravi spektakle na svojim koncertima... a i imaju par stvari, koje volim otkad bejah klinac mlad...

Dodjoh prvi ispred Doma Omladine. Zapalih cigaru, na šta moja pluca oduševljeno zaškripaše. Bacih pogled, koliko da ne boli i ugledah gomilu klinaca, koji se verovatno nisu ni rodili, kada su pomenuti počeli da jedu „krvavi ’leb“. To me prilično oraspoloži, rekoh sebi da nije sve izgubljeno, počeh da brojim „1, 2, 3, 4... izgubljeni, ima nas još“... Dodah za svoju dušu i „Godinama pričaju ima nas malo, a sve nas je više“... Kad, odjedared, izbaulja još jedan od nas! ’De si Sale, ziv li si?! Mrmljasmo neko vreme, sačekasmo i Luku i njegovog prijatelja, kojem zaboravih ime, ali mu nikada neću zaboraviti solidarnost u igri „klin se klinom izbija“!

Udjosmo. Svirka samo što je počela. Od prvog trenutka, shvatih da nije zajebancija. Jebote, pa ovi su odlicni! E, sad, nije to svirka tipa Hendriksa, BBA-a, ili bilo kog drugog sviračkog benda, gde ti se kosa na glavi diže od njihovog umeća, plus energije... Ovo je solidna svirka, ali pozitivna energija sa bine – neverovatna. Komentari – urnebesno duhoviti, skecevi – poznati sa tubea, ali ipak vredni za pogledati...

Prvi utisak je kada dovukoše nekakvu skalameriju, sa metalnom glavom. U tom trenutku sam nestrpljivo čekao da ponesem pivo svojoj ekipi, te nisam čuo detalje, ali vratih se kad skalamerija poce dubokim glasom da „peva“, a momčad iz Rijeke, da praši. Zatim (možda ispremeštam redosled, ali već sam objasnio okolnosti), izvedoše nekog „pripadnika romske nacionalnosti“, koji otpeva (i to dobro), „Dijete u vremenu“. Publika zdusno zapeva sa pomenutim, Letovci u stilu „Nade Topčagić“ stadoše, te publikanci zaurlaše iz sveg glasa... Nisam to čekao, ali lepo... U jednom trenutku, basista Mrle, ostade sam na bini. Poče da pali publiku da „cure“ na njegov znak viču „mjau, mjau“, a „dečki“ – „vau vau“. Izlajah se, sa sve svojom klapom i sa sve širokim osmehom. Ispali čovek da su odsvirali sve što nisu znali, ali sad će one koje znaju... E, tu je ladno pivo već počelo da utiče na moju objektivnost muzičara (čitaj – ukočenost, traženje dlake u jajetu), te počeh da skačem k’o sumanut. „Ero s onoga svijeta“, „Profesor Jakov“... raspališe dvostruku vatru u meni. Trajalo je pošteno, ali kad stadoše i pozdraviše publiku, nadah se da će biti i bisa, jer ne bi „Izgubljenih“. Naravno, vratiše se (bisa – 2 komada). Kad poče, gore već pomenuto „1, 2, 3, 4, izgubljeni, ima nas još, godinama pričaju ima nas malo a sve nas je više, sve nas je višeee“ vratih se u 1993-u, kada sam sa svojim „Psihijatri-ma“ činio deo loznicke scene, u kojoj je jos jedan, meni tada vrlo dragi bend (iako su nas smatrali rivalima), nosio ime „Izgubljeni“ i svirao istu stvar, koju sam tada prvi put i čuo...

Eto, malo energije, malo lepih sećanja, malo piva – i ja se provedoh! Jeste da „provod“ i nije bas moje srednje ime, ali desi se i to! Hvala Sale sto me naćera didem! Jos 10 poena za tebe!