Došlo vreme

 da si pozitivan - samo kad si negativan...

S niskim

S niskim ja ne mogu.

Popečitelji 2

Jebiga... bolela me ledja... a i nisam ih se dovoljno naslušao tada, da bih bio potpuno objektivan... mada... OBJEKTIVAN?!?! Ja sam uvek potpuno subjektivan!!! Čak se i ponosim time!... (?)

Godinama mene grize savest, što mi se nekako čini, da vise popljuvah Popečitelje, neg' što ih nahvalih (u prvom postu), iako mi je namera bila potpuno suprotna... E, da se razumemo, svestan sam ja da ovo baš, baš, retko ko čita... al' nije to zbog drugih... koliko zbog mene samog. Ne bih da obrišem prvi post, niti da ga menjam (tako sam ih doživeo tada), ali osecam žestoku potrebu, da malo... razjasnim... Taj post mi je ostao u nekakvoj "sredini", a momci to nikako nisu zaslužili...

Negro... otprilike znaaadeem šta će se kome (mislim na svoje poznanike i prijatelje (poslednjih je sve manje... ali... o tome (možda) neki drugi put...)), dopasti, te sam nameračio da M odvedem na Popečitelje, kad - tad! Posle četiri godine (EEEJ!!!), smo se nekako našli i otišli u nekakav klub u Beogradu, kod Zoološkog vrta (ne sećam se imena, a mrzi me da guglujem sad). Naravno, opet prvi stigosmo. Put do kluba - fenomenalan! Sve vreme mrak, pa kućica u kojoj nas ljubazni kurir uputi ka svetlu na kraju tunela... Joooj, kako bi se većina ljudi koje poznajem, zgrozila još pre kucice... Ali M i ja se valjasmo od smeha sve vreme...

Kupismo prve dve karte, naručismo prva dva pića i sedosmo na prve dve fotelje (potpuno iste kao u sobi u kojoj sam rodjen - odnosno... u koju su me doneli iz bolnice...) koje ugledasmo s leve strane. M se vec žesce provodila, dok sam ja gledao gole zidove i shvatao da tu dobrog zvuka nece biti, sem ako ne bude baš puno ljudi... "Au, otkad joj pricam za njih, a sad ce ih doživeti kao prosečne... Joooj, jebem ti klubove po Srbiji, jebem ti sve živo po Srbiji, jebem ti mater Srbijo, jebem ti 200 dinara za jebeno pivo, a 300 dinara (ulaz) - za godine slepe ljubavi, krvi i znoja"... Jebem ti mater i za Prištinu i za Kragujevac, Loznicu, Milanovac... Jebem ti mater za "provincijske" bendove kojima nikada nisi davala... ali si i ono malo - rado uzimala...

Uh, ponese me gorčina ponovo...

Zvuk je stvarno bio loš... i ljudi je, po mom misljenju, bilo daleko manje (bio sam šokiran), nego sto ovaj bend zaslužuje. Ali, nije nam smetalo. Osetili smo energiju, suštinu (PRAVE bendove, ne može uništiti "sitnica", kao što je loš zvuk)...

Narode, ako postoje oni kojima moje mišljenje išta znači... apelujem iz sve snage: poslusajte "Popečitelje", "Fitnes" i "CD Ministar" (da ne tupim - sve su projekti nekog od Furunovića)... Ima tu mnogo više, nego što se može na prvo slušanje osetiti...

E, da... moram jos nesto priznati... U prvom postu ishvalih samo basistu. Na poslednjepomenutoj svirci, nakratko pridjoh momcima i odah priznanje bubnjaru... Gitaroš je pričao s nekim momkom, pa ne htedoh da dužim... A mislio sam da je on najslabija karika... Au, kako sam se zajebao, ne mogu da verujem... Dečkonja je srž... duša benda... Doduše, ne znam ni šta mi je... ne mogu ni da verujem da bilo koji bend razlažem na činioce... da uporedjujem ko je bolji, gori... ama, nikada u tome nisam tražio poentu... bend je celina...

E, ponovo se zapetljavam... pa da ne bi morao (ako budem želeo - sa zadovoljstvom ću...) da pišem novi post, u kome bih grižu savesti šamarao novim (čak i sebi) nejasnim priznanjima, pokušaću da završim sa:

Bravo momci, odavno nisam čuo ništa iskrenije (bolje)! Radujem se sledećem susretu!

Pitaš... (23.05.2005)

Pitaš...
Gde su nestale ptice
Gde su nestale vode

Pitaš...
Gde su nestale zvezde
I kuda li hode

Pitaš...
Zašto prestaje stvarnost
Van ove sobe

Pitaš...
Da li će vode da poplave
Ili će stene da zdrobe

A ja kažem da ne znam
I da misli se bore
I da je veliki podstrek u mojoj glavi
Kada odem na izvor
Kada zaronim lice
Kada osetim ljubav
Koja me hrani

Pitaš...
Zašto ne vidim ništa
Ni noću ni danju

Pitaš...
Zašto oni što ne seju
Uvek žanju

Pitaš...
Zašto nestaje stvarnost
Van ove sobe

Pitaš...
Da li će vode da poplave
Ili će stene da zdrobe

A ja kažem da ne znam
I da misli se bore
I da je veliki podstrek u mojoj glavi
Kada odem na izvor
Kada zaronim lice
Kada osetim ljubav
Koja me hrani

Pitaš...
Zašto se ne ostvaruju snovi
Zašto se duše lome

Pitaš...
Zašto se neki nadaju
Da će ponovo da se rode

Pitaš...
Zašto želim da pobegnem
Iz svoje kože

Pitaš...
Zašto ne prihvatiš stvarnost
Jer šta se tu može...

A ja kažem da ne znam
I da misli se bore
I da je veliki podstrek u mojoj glavi

Kada odem na izvor
Kada zaronim lice
Kada osetim ljubav
Koja me hrani...

Cuganje Šarca I Marka Kraljevića

U subotu, krajem januara
Dojadilo Šarcu u Bratuncu
Zasvrbela njega su kopita
Odjedared poče da se pita:
Ne znam zašto više sviram kurcu
Šta da radim ovde u Bratuncu
Već ja odo do Bijeloga Grada
Dje mi živi Kraljeviću Marko
On će mene vinom napojiti
Od tuge me teške odvojiti
Sira i kulena narezati
Dobro ćemo mi se izezati

Kada dodje do Bijeloga Grada
Poče u telefon besediti:
Mili brate, Kraljeviću Marko
Nasjeci mi sira i kulena
Natoči mi i rujnoga vina
S crnogorskih strmijeh vrleti
Mogao bih i potok popiti
Moreš odma bure otvoriti
Evo hitam tvojim odajama
Suva grla i prazna stomaka
Hoćeš li me Marko ugostiti
Moram ovaj vikend premostiti

Progovori Kraljeviću Marko
Progovori, zatrese Avalu
Opusti se mili pobratime
Imaš pristup mojim odajama
Ima sira, vina i kulena
I iz Grčke zelenih maslina
Dobro ćemo mi se napojiti
I dodatno malo podgojiti
Nego nemoj više blebetati
Karaburmi probaj pohitati
Sigurno ti mogu obećati
Kak se zoveš, nećeš se sećati

Kad pristupi Šarac odajama
Kraljevića silno obradova
Ruke šire u lice se ljube
Za junačko propituju zdravlje
Kako Šarac započe kukati
Kraljević se za srce uvati
Zaboravi sira i kulena
I iz Grčke zelenih maslina
Već se samo flaše dovatio
Pola pije, pola Šarcu daje
Dovoljno se drugar zlopatio
Dozvoliti neće, da potraje!

Lukavo se Marko dosetio
Za jamb listiće je iscrtao
Kockica se bjelih dovatio
Pred Šarca ih voljenog metnuo
To je Šarcu krvcu uzburkalo
Pa se poče u sebi misliti
Mogu srce na mesto vratiti
Ako uspem Marka pobediti
Poče tada jambove bacati
I kolone svoje izvlačiti
Uspe Marku lice namračiti
Pa se ovaj poče bedačiti

Odjedared, Marko se otvori
I iz puna grla progovori
Ajde Šarac nemoj više srati
Jerbo ću ti opsovati mati
Ako misliš i drugu dobiti
Moreš i macolu ti popiti
Nego gledaj kako izgubiti
Na ramenu glavu sačuvati
Odozdo bi gledo ljubičice?!
(al mu srce nije leda santa)
Znaš lida te podno Majevice
Čeka verna ljuba Rosinanta

Ne dade se Šarac zaplašiti
Već još više poče dobijati
Jamb i poker, pa i kenta ručna
Te nastade tišina, baš mučna
Kad odjednom Marko progovori
Oj tako mi moga buzdovana
Pogotovo kad se tako bori
Ne bi mogo ubiti jarana
U koraku kupatilu skoči
Ogledalu pogleda u oči
A u sebi jezikom zapliće
Bar zbog ovog Šarac srećan biće…

Straota (23.11.09)

Uh, šta je bre ovo? Ja – raspoložen?! Hmm… ovo mi ne miriše na dobro. Da ja malo proronjam po razlozima? Ko zna kakva je ovo zamka… Ček’ da se setim nečeg ružnog…

Šta se dešava?!?! Ne mogu da pomislim ni na šta loše!? Gotovo je. Propao sam. Odoh da probam da zaspim, možda će me proći…

Ua Svadba... opet... (07.11.09)

Zašto ljudi prave toliku halabuku oko svadbe? Dvoje potpisuju ugovor, poput profesionalnih fudbalera, dolazi rodbina sa svih strana, donose darove (ne znam kako je sad, ali pre su neretko znale da se tu nadju bombonjere iz osamdesetih, čaj u flaši od rakije i svakojaki nenormalni produkti dovitljivosti našeg umnog naroda) , keze se, kao - nikada nisu bili srećniji… Festival “trajnih”, pakosnih prigušenih komentara (“Vidi Maru al je debela ko krava”, “Joj evo ga Milutin ide prema nama, pijan je ko guzica”, “Vidi onu malu Perinu, spetljala se s nekim kriminalcem, stariji od nje 15 godina, moze joj deda biti”…), festival merkanja – ko je šta obukao i kako mu stoji (“Džabe im onolike pare, kad se vidi da su seljačine”)… A kad se ponapijaju… tek onda kreće cirkus. Počinje busanje u grudi “Šta on meni, ja sam sad uzo “muziku”… Mene da slušate! Sviraj…” (pa onda neku iz ciklusa “srpske erotske poskočice”, tipa: “Garo, garaš li se sada”; “Moja mala u travicu sela, … “(pa se posle ispostavilo da je tu bio i maslačak…)), ili tek neku žešću bedačinu o tome kako ga je ona ostavila, a on urliče od bola gledajući kako se udaje za drugoga (koji mu, naravno, ni po čemu ne može prismrdeti), ili pak kako Srbija nije mala i kako će ratovati i sa Eskimima, ako se samo usude da pomisle da nam diraju ostavštinu predaka… Tu negde se uvek umešaju i one sa kletvama (Drugarice prokletnice, duša ti izgorela, što mi ga ote, dabogda ti sve pomrlo, kravo žvalava, sve ti jebem i živo I mrtvo..)

Da, da, mrzim gomilu i mrzim “narodnjake” (valjda zato zamrzeh I narod – mislim na masu uopšte… naravno… nisam ja Eskim…), te se ježim od pomisli da moram na vrlo javno ozvaničenje veze mojih prijatelja. Neću da me zagledaju, da me teraju da se “veselim”… Ama, veseo sam ja zbog njih, ali ne mogu da sedim satima u mestu, proklinjući ljubavni zanos mojih roditelja, koji mene košta tolikog stresa… Oću bre lepo da zasednem ispred kompa, jaučem (kao i onaj “što je sad njegova “muzika””) lepo slovima po ekranu, pa kome se čita, neka ga nenormalnog, a kome se ne čita, nek bega odma… Ne mora da se smara, pa da se uz to i smeška…

Eto, kako jedan dogadjaj, koji je zamišljen da bude praznik, meni postane mora. Bio sam ja po svojim stavovima čudan I kao dete (najsmešnije, odnosno najstrašnije, nisu se nimalo promenili, već se I učvrstili,a i obogatili (namnožili) vremenom - kuku meni). A tek sad što štrčim… Izgleda da sam ostao skloniji revoluciji, nego evoluciji…